Dan D 6. juna 1944. označio je početak oslobađanja Evrope od nacističke Nemačke od strane savezničkih snaga. Na taj dan brojni šefovi država i vlada iz celog sveta obeležilo je 80. godišnjicu iskrcavanja u Normandiji u Drugom svetskom ratu.
Osim američkog predsednika Joea Bidena, francuskog predsednika Emmanuela Macrona i nemačkog kancelara Olafa Scholza, na proslavi 80. godišnjice učestvovovao je i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. Državnici su zajedno sa desetinama veterana, u Plumelecu u Bretanji, odali počast vojnicima koji su pokrenuli vojnu operaciju kodnog nazaiva "Overlord" u noći s 5. na 6. juni 1944. godine.
Saveznički vojnici iskrcali su se na plažama Normandije, otvarajući Zapadni front protiv nacističke Nemačke. Iskrcavanje se smatra jednom od najvažnijih prekretnica u Drugom svetskom ratu i značajno je doprinelo pobedi saveznika. Ali Dan D takođe predstavlja nehumano krvoproliće, desetine hiljada mrtvih i ranjenih. U to vreme, savezničke snage su uglavnom uključivale Amerikance, Britance, Kanađane, Poljake i Francuze. Oko 3.100 desantnih brodova sa više od 150.000 vojnika krenulo je u severnu Francusku.
Svečano obeležavanje 80-godišnjice iskrcavanja saveznika u Normandiji 6.juna podudarilo se ove godine sa izborima za evropski parlament, pri čemu su rezultati tih izbora za pojedine evropske lidere bili hladan tuš. Naime, pokazalo se da evropska desnica, osam decenija nakon sloma fašizma, ima svoju vojsku birača koja ih je dovela do najvećeg posleratnog izbornog uspeha.
U ovoj priči evropskih izbora i obeležavanja Dana D koji je promenio tok Drugog svetskog rata, Balkan je ostao nemi posmatrač. Ako se, međutim, vratimo osam decenija unazad, videćemo da je Balkan, itekako igrao važnu ulogu u savezničkim planovima. Kao dokaz tome je i odluka britanskog ratnog premijera Winstona Čerčila da svoga sina Randolfa pošalje u vojnu misiju na Balkan, i to kod Tita u njegov partizanski štab.
Obzirom da je tada na okupiranom Balkanu vladao haos, pola godine pre iskrcavanja u Francusku, Čerčil na dnevni red saveznika stavlja Jugoslaviju. U svom remek delu Drugi svetski rat, legendarni britanski političar i nobelovac, čitavo jedno poglavlje posvetio je raspetljavanju jugoslovenskog čvora.
„Ova misija, koja je padobranima spuštena u Jugoslaviju septembra 1943. godine, naišla je na iz korena izmenjenu situaciju. Vest o kapitulaciji Italije dospela je u Jugoslaviju tek sa zvanicnim obavestenjima preko radija. Ali uprkos tome što ga mi nismo ni na koji način opomenuli, Tito je reagovao brzo i ubrao plodove. Za samo nekoliko nedelja partizanske snage su razoružale šest italijanskih divizija, dok su im se druge dve pridružile uborbi protiv Nemaca. Zahvaljujući italijanskoj ratnoj opremi Jugosloveni su sada bili u stanju da naoružaju jos 80.000 ljudi i da za trenutak zaposednu najveći deo jadranske obale. Tako su stvoreni povoljni uslovi za učvrsćenje naseg opsteg položaja na Jadranu u odnosu na Italijanski front. Iako je Jugoslovenska partizanska armija, ciji je ukupan broj posle ovih događaja iznosio 200.000 vojnika, prvenstveno vodila gerilske borbe, upustila se sada u široku akciju protiv Nemaca koji su sa sve većom žestinom nastavljali sa krvavim represalijama”.
“Jedna od posledica ovakvog proširenja aktivosti u Jugoslaviji bila je pooštravanje sukoba izmedu Tita i Mihaijlovića. Titova vojna snaga koja je neprestano rasla, postavljala je u sveobuhvatnijem obliku pitanje sudbine jugoslovenske monarhije i vlade u izgnanstvu. Sve do kraja rata nebrojeno puta su ulagani iskreni napori, kako u Londonu tako i u Jugoslaviji, da se postigne kornpromis između ove dve strane. Nadao sam se da će Rusi korisno intervenisati u ovom slučaju. Kada je g. Idn otputovao u Moskvu oktobra 1943. godine, pitanje Jugoslavije stavljeno je na dnevni red konferencije. Na sastanku 23. oktobra on je dao otvorenu i nedvosmislenu izjavu o nasem stavu u nadi da će obezbediti zajedničku politiku saveznika prema Jugoslaviji, ali Rusi nisu izrazili ni najmanju želju bilo da razmene obavestenja, ili da raspravljaju o izvesnom planu dejstva. Čak sam i posle mnogih nedelja video slabe izglede da će se postici bilo kakva nagodba izmedu neprijateljskih frakcija u Jugoslaviji”.
Pred Teheransku konferenciju Čerčil je pismom obavestio Ruzveltata o situaciji na Balkanu.
“Uprkos žalosnim sukobima izmedu Titovih i Mihaijlovićevih sledbenika u Jugoslaviji i izgredima koji su izbili izmedu dve grupe grčkih gerila, neprijatelj se nalazi u mučnoj situaciji na Balkanskom poluostrvu . ... Mi, Britanci, imamo oko osamdeset razlicitih misija koje pod kontrolom generala Vilsona održavaju vezu sa partizanima i patriotskim odredima rasturenim širom ovih ogromnih planinskih oblasti veličine 900 sa 300 milja. Neki naši oficiri po činu brigadni generali vrlo su sposobni i u najvećem broju slučajeva nalaze se na licu mesta već dve godine. ...
Borba koja se tamo vodi svirepa je i krvava kako se samo zamisliti moze; pored toga Huni vrše nemilosrdne odmazde i streljanja talaca. Ali se i sam neprijatelj nalazi u velikoj nevolji, on na tom podrucju ima nista manje nego dvadeset pet nemačkih i osam bugarskih divizija, pa i pored toga uspeva da kontroliše samo ključne tačke i sa sve većim teškoćama održava železnički saobraćaj. Nadamo se da ćemo uskoro smiriti grčke svađe, medutim, razmimoilaženja izmedu Titovih partizana i Mihaijlovićevih Srba imaju veoma dubok koren”.
Čerčil je uspeo da jugoslevensko pitanje stavi na dnevni red teheranske konferencije.
“U svetlosti ovih događaja razmatrana su jugoslovenska pitanja na Konferenci ji u Teheranu. Iako su tri savezničke sile bile odlučile da pruže maksimalnu podršku partizanima, Staljin je osporio doprinos Jugoslavije u ratu karakterišući ga kao manje značajan. Rusi su čak doveli u pitanje i naše cifre koje su se odnosile na broj osovinskih divizija na Balkanu. Pa ipak se kao ishod inicijative g. Idna sovjetska vlada saglasila da uputi jednu rusku misiju Titu. Rusi su takođe izrazili želju da održavaju vezu i sa Mihaijlovićem”.
“Po povratku iz Teherana u Kairo sastao sam se sa kraljem Petrom i obavestio ga o snazi i znacaju partizanskog pokreta, saopštivši mu da će možda biti potrebno da ukloni Mihaijlovića iz svog kabineta. Jedina nada koju ima Kralj za povratak u svoju zemlju bila bi da se našim posredovanjem ostvari izvesna privremena nagodba sa Titom i to bez odlaganja i pre nego što partizani jos više ne pojačaju svoj upliv u zemlji”.
“Dobijao sam gotovo podudarne savete o tome kojim pravcem krenuti u ovoj neprijatnoj situaciji. Britanski oficiri koji su sarađivali sa Titom i komandanti naših misija kod Mihaijlovića davali su slične izveštaje. Britanski ambasador pri kraljevskoj jugoslovenskoj vladi, g.Stivenson, delio je isto ubeđenje. On je 5. decembra telegrafisao u Ministarstvo spoljnih poslova: »Naša politika se mora zasnivati na tri nova faktora: partizani će vladati Jugoslavijom. Oni su nam u vojnom pogledu toliko dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podredujući politicke obzire vojnim. Krajnje je sumnjivo da li se monarhija može i nadalje smatrati objednjavajućim elementom u Jugoslaviji.«
“Moja tmurna predviđanja su se obistinila. Krajem novembra Tito je sazvao politički kongres svog pokreta u Jajcu u Bosni i ne samo što je obrazovao privremenu vladu, »Sa jedinim pravom da predstavlja jugoslovenski narod«, već je isto tako zvanično lišio kraljevsku jugoslovensku vladu u Kairu svih njenih prava”.
“Kralju je bilo zabranjeno da se vrati u zemlju pre oslobodenja. Partizani su se neosporno utvrdili kao vodeći element otpora u Jugoslaviji, a naročito posle kapitulacije Italije. Ali je bilo važno da se u atmosferi okupacije, gradanskog rata iemigrantske politike ne donose nikakve neopozive politicke odluke u pogledu buduceg rezima u Jugoslaviji. Tragična Mihaijlovićeva figura postala je glavna prepreka. Potrebe su iziskivale da i dalje odrfavamo tesne vojne odnose sa partizanima, stoga je trebalo ubedi ti Kralja da ukloni Mihailovica sa njegovug polofaja ministra rata. Prvih dana decembra obesnazili smo zvanicnu podrsku Mihailovicu i opozvali britanske misije koje su operisale na njegovoj teritoriji”.
“Po povratku iz Teherana u Kairo sastao sam se sa kraljem Petrom i obavestio ga o snazi i značaju partizanskog pokreta, saopštivši mu da će možda biti potrebno da ukloni Mihaijlovića iz svog kabineta. Jedina nada koju ima Kralj za povratak u svoju zemlju bila bi da se našim posredovanjem ostvari izvesna privremena nagodba sa Titom i to bez odlaganja i pre nego što partizani jos više ne pojačaju svoj upliv u zemlji”.
Čerčil se posle Teheranske konferencije, gde su se krajem novembra 43 godine, prvi put dva zapadna saveznička lidera satala sa Staljinom, oporavljao od bolesti u Marakešu.
“Ova kriza oko jugoslovenskih poslova pritiskivala me je dok sam ležao bolestan u Marakešu. Maklin, koji me je posetio u Kairu, trebalo je da se u to vreme vrati u Jugoslaviju. Njemu je bilo stalo da moj sin podje sa njim i tako su preduzeti koraci da se Randolf priključi nasoj misiji spuštajući se padobranom.
Posle nekoliko dana Čerčil je izvestio ministra spoljnih poslova Velike Britanije da se misija uspešno spustila sa padobranom u Titov štab.“Iskazi ljudi koje poznajem i kojima verujem ubedili su me da je Mihaijlović vodenični kamen privezan o vrat mladoga Kralja i da Kralj nema nikakvih izgleda sve dok ga se ne otarasi”.
“Ministar spoljnih poslova se složio samnom i tako sam napisao pismo Titu koji mi je bio poslao čestitke povodom mog ozdravljenja.”
Ispostavilo se da su Mihaijlovićevi četnici sarđivali i sa Nemcima u borbama protiv partizana kao i sa britanskim misijama koje su im bile veza sa Kraljevskom vladom u egzilu.
Nastavak - prepiska Čerčila i Tita u praskozorje savezničkog iskrcavanja
